Igrorama... OMFG!!11!!11!!!oneeleven

Vreme je došlo da konačno obelodanim projekat na kome revnosno radi šačica vrhunskih gejming novinara (myself included). Činjenica je da na "balkanskom internetu" nema valjanih recenzija, tako da smo hrabro odlučili da popunimo tu prazninu.

Igrorama, dame i gospodo, stoji na raspolaganju. Čitajte, kad (ne ako, kad) vam se svidi, spread the word.

3k...

Upravo shvatih da ste probili cifru od tri hiljade poseta. A ja i ne svraćam, imam pametnije stvari da pišem, pa ne bih da rasipam energiju. Svaka čast, samo tako nastavite (ako smete).

Kurtonisanje...

Prosto je neverovatno kako ni na jednom stranom gejming sajtu, od kojih barem 80% sastavljaju nedeljne najave, ne stoji ni reč napisana o ekspanziji za King's Bounty. Armored Princess izlazi u petak, 30.10., što mu dođe za dva dana (to je engleska verzija, ruska je izašla pre par meseci). Važno je da se na sav glas vrišti o Band Hero/DJ Hero/whatnot sranjima za posrani Wii. Ili još jednoj simulaciji vožnje za PS3. Ili još jednom generičkom FPSu za Xbox.

Izlazi ekspanzija ubedljivo najbolje igre u 2008., a i šire, a niko ni reč rekao nije. Poremećeni aršini su, nažalost, svakodnevnica i u svetu video igara.

Čudesni svet japanskog crteža, deo drugi...

Elem, red je da nastavim priču koju započeh onomade.

Kao što već rekoh, počeo sam polako da mislim da anime ne može da bude dobar ako nema mačeva. Da bih prekinuo streak odlučim da pogledam Kakurenbo, i ne zajebem se. Obožavam kratke forme, te mi je ovo dvadesetpetominutno ostvarenje leglo k'o dupe na nošu. Zabrinjavajuća priča o deci koja igraju žmurke, koja krije još više zabrinjavajuću poruku o uništavanju prirodnih lepota.

Dugometražna anime ostvarenja generalno imaju jednu manu, a to je preozbiljno shvatanje reči "dugometražno". Dva sata je kvota koja mora da se ispuni. Sve je to na mestu, pošto oni koji umeju za ta dva sata urade ono za šta su zapadnim kinematografima potrebne sekstologije, ali treba izdvojiti dva sata u cugu.

Pošto je definitinvo lakše naći dvadeset pet minuta u toku dana nego dva sata, odlučio sam se da pogledam neku serijicu. Tada još nisam znao da je 26 epizoda maltene standard za anime seriju, pa su mi sve delovale predugo. E, tu se u priču uključuje jedna črvena seka, sa preporukom za Wolf's Rain. Razmišljam kako da ga sročim, i ne ide mi nešto. Bio je i ostao najbolji anime koji sam pogledao, a po svemu sudeći, nema nameru da makne sa trona. Scenario, svet, likovi, crtež, glasovna gluma, muzika... sve je na najvišem nivou. Ovo može da se ne svidi samo nekome ko ne voli fantazijsko okruženje. Svaka druga zamerka na Wolf's Rain je čisto jedenje govana.

Posle ovoga mi se definitivno nije odmah gledala serija opet, pa sam u potrazi za nekim filmom za odgledati naleteo na Perfect Blue, koji i nije baš "za preporučiti". Crtež je, kao i u većini anima iz tog vremena, oduran. Ali, obzirom da je u biti Perfect Blue napeti psihološki triler/drama, vredi zažmuriti na jedno oko.

Posle ove polu-frustracije, otkrio sam Šinićira Vatanabea, boga, kralja i gospodara svih smrtnika. Šinićiro je, za svojih 40ak godina života, snimio samo dve serije. Zluradi i neupućeni bi pomislili svašta, ali činjenica je da je On najdetaljniji čovek koji je ikada hodio zemljom. U njegova dela (oba) je uloženo toliko ljubavi, truda i energije, da to ne može da se opiše rečima. Inače, majstor je za usklađivanje nespojivog. Prvo što mi je palo šaka bio je Cowboy Bebop, mešavina film noara, vesterna i space opere. Zvuči grozno, zar ne? Obavezna literatura za nekoga ko se hvata u koštac sa japanskom animacijom. Centralni motiv serije se, za divno čudo, podudara sa centralnim motivom Vatanabeove druge serije (o kojoj će biti reči kasnije), a to je putešestvije samospoznaje.

Toliko za sad. Stay tuned...

Vuk dlaku menja...

Današnjim popaljenim klincima, koji svaku video igru sažvaću i ispljunu u roku od 5 dana, kupovina novog hardvera za igranje je svakodnevnica. Blago njima, a i novčanicima ubogih mama i tata. Ali, za nas koji smo "Teh Hardcorz"(tm) ovo predstavlja jednu od najvećih noćnih mora. Ja sam još pre sedam godina imao kompjuter koji je mogao da potera sve što želim da igram. Igrom slučaja, "za potrebe posla" (nekog, neidentifikovanog) je pre šest godina u moju kuću donesen kompjuter koji je tada bio maltene state of the art. I trajao je, sve dok procesor nije otišao u nepovrat. Kako sada naći procesor od pre pet godina, koji je već uveliko prestao da se proizvodi? Na kraju, izvučem se nekako, posle epizode sa metuzalemom, i kupim mašinu koja će me služiti za vjek i vjekova (u prevodu, dok za pet godina ne crkne nešto).

Cela ova uvertira vodi ka sličnom, ali mnogo gorem problemu (barem u mojim očima). Taj, najcrnji od sviju, problem, je promena operativnog sistema zbog igranja. O, da. Konačno je došlo vreme kada Win XP ne može da prati hardver na kome radi. Još uvek nije kritično, pošto nema onih famoznih igara koje jednostavno odbijaju da rade na starijem OS-u, ali samo što nije. Hvala bogu, Vistu je već i Gejts otpisao, a sedmicu hvale nadugačko i naširoko. Kažu ljudi, sedmica je najbolji Windows do sada (kao što, sledivši zdrav razum, i treba da bude).

Poenta? Nema je... Win 7 RTM se skida, a ja se prisećam kako sam se batrgao i odbijao da pređem sa '98. na XP, i povraća mi se kad pomislim da bi i sada moglo tako da bude.

Najcrnje od svega je to što meni Windows služi, Walkerovim rečima, kao "konzola za igranje". Za sve ostalo, tu je Ubuntu. I ipak kukam. Samo se pitam, kako li je ovim nesretnicima koji su "Windows only"?

Čudesni svet japanskog crteža, deo prvi...

Obećah sebi, a i ovoj šačici nesretnih mazohista koji čitaju moje baljezgarije, još onomad, da ću napraviti retrospektivu svih anime ostvarenja koja sam dosad pogledao, ako ništa drugo, barem da imam negde to, crno na belo.

Sve je počelo negde maja meseca. Zapravo, počelo je davno, davno, kada sam prvi put na televiziji video Street Fighter II anime. U to vreme sam SF2 prašio na omnipotentnoj Segi, pa me je "crtać", normalno, privukao. Za razliku od retardiranog filma sa retardiranim Van Damom. Oduševljenje je bilo neopisivo (iako je u pitanju, blago rečeno, osrednje ostvarenje), ali nisam imao mogućnosti da se više informišem. I tako se želja pritajila u meni, dok, par godina kasnije, nisam, takođe na TV-u, video Mijazakijevu Princess Mononoke. Malo sam poodrastao, pa sam uspeo čak i neku pouku da izvučem iza nj, ali avaj, i dalje nisam imao pojma kako se zovu ti "crtaći", niti gde bih mogao da saznam štogod o njima.

Fast forward do maja 2009. godine. Već uveliko znam za značenje pojma "anime", ali razum mi je pomućen ogavnim šonenima (Pokemoni, Digimoni, Naruto...) koji se emituju na TV-u, i uglavnom ih oslovljavam sa "oni retardirani japanski crtaći". S punim pravom, mind you, obzirom da kompletan šonen podžanr i jeste gomila ovnujskih govana. Ali nećemo o njima, pošto ima dosta toga izvanrednog za pomenuti.

Elem, maj mesec je, i jedan moj drugar volšebnom igrom slučaja dolazi u posedstvo Devil May Cry anime-a. Pošto ga je odgledao, i prepričavao mi scene borbi (jako loše prepričava momak, te sam stekao utisak da tu nema ničega sem galona krvi i tone udova), počeo sam da ga podjebavam kako je bacio šest sati života. Još volšebnijom igrom slučaja, uzmem i ja, u dokolici, da pogledam pomenuti serijal.

Tu priča zapravo počinje. DMC je i dalje jedno od mojih omiljenih dela, i iako je CAPCOM insistirao na njemu samo da bi promovisao igru, on je savršeno štivo za početak. Glavni lik prirasta za srce u sekundi, crtež je izvanredan, dok priče u konvencionalnom smislu nema, već je svaka epizoda sopstvena celina. DMC nije pretenciozan, ne puca visoko, ne pokušava da nam otkrije životne istine, već samo da nas lepo zabavi.

Lutajući prostranstvima interneta, zainteresovao sam se za Afro Samurai, kratku seriju postavljenu u "futuristički feudalni Japan", gde jedan crni samuraj traži pravdu. Glas glavnom liku je dao Semjuel L. Džekson, crtež je pomalo atipičan, ali ipak lep, a narativ već pomalo zalazi u domene filozofije. Na moju veliku žalost, film koji je usledio, Afro Samurai: Ressurection, je najobičnije đubre.

Pošto sam se dohvatio tematike mačevalaca/feudalnog Japana, logičan sledeći korak je bio Sword of The Stranger. Opet jedan izvanredan i atmosferičan anime, sa prijemčivom pričicom o časti i odgovornosti, odličnom karakterizacijom i svime što ide uz to.

U tom trenutku sam već odlučio da pogledam i nešto bez mačeva, ali o tome drugom prilikom...

Eniaroyah No.9

Broj devet je izašao pre cca 20 minuta, a na vama je da ga preuzmete, delite svima koje znate, čitate, ili barem gledate slike. Može se preuzeti sa ove adrese.

Odmah na početku je deveti nastavak radionice kreativnog pisanja. Za njim slede najbolje kratke horor priče sa nedavno završenog eniaroyah konkursa. Tu je i opsežno podsećanje na igru Arcanum, te recenzije novog nastavka Hari Poter filma i podsećanje na Paranoju u Las Vegasu. Očekuje vas i pregled filmova koji stižu u bioskope krajem ove i tokom sledeće godine, članci o anime serijalima Berserk i Beck, te još mnogo toga zanimljivog iz sveta književnosti, muzike, softvera...

Takođe, u ovom broju objavljen je spisak dobitnika nagrade magazina za najbolje komentatore priča sa konkursa. Proverite da li ste baš vi jedan od njih.